Ispred Dvorane Apolo bilo je dosta okupljene raje koja se zagrevala uz pivo i razne staklene flašice. S blagom strepnjom, rastali smo se čovekom koji nas je izveo na pravi put i krenuli unutra. U hodniku nije bilo gužve te smo se odmah susreli sa obezbeđenjem i ‘čekerom’ karti.

Na našu radost i oduševljenje, ostavljeno je karata za prodaju na ulazu, pa smo uz njih i žigosani pečatom da se možemo šetati unutra i van. Napunjeni novom energijom što ćemo još jednom slušati Gobline uživo, pokupili smo unutra pivo i vratili se vani da potražimo novostečenog drugara. Vidno obradovan što smo uspeli da dobijemo karte, rado je prihvatio “Nikšićko” i ukratko smo podelili priče o svojim svetovima. Predgrupa “D ZOO”  već je uveliko nastupala kada smo se vratili u halu. Bila je puna ljudi različite mladosti. Od klinkica, čini mi se, osnovna škola, do matorica u najboljim godinama. Nosile su se majice sa natpisima “Goblini” kao i ostalih pank bendova, za koje se nadam da je bar neko kupio u hodniku koncertne zgrade gde je kroz šalter proturene glave i velikog dela trupa, dugokosi mladić ubeđivao veoma bučno, ali više simpatično, ljude da kupe majice sa štampom benda.

Na sceni se “D ZOO”-u pridružio i “Iskaz”, a ubrzo zatim je na binu izašla fantastična petorka. Započeli su kao i obično pesmom “Luna”, masa je od reči do reči pevala uz bend, a nakon poslednjeg ponavljanja markantnog refrena “To od čega bežiš ti to se ne leči, to se pobeđuje” Golub je apelovao na ne konzumaciju droga i opojnih supstanci. Mada mene te reči uvek inspirišu i motivišu da istrajem, u različitim životnim situacijama kada pokušavam nešto da izbegnem ili zažmurim na neki problem. Usledile su pesme poput “Anja volim te”, “LSD se vraća kući”, “Daleki put”, “Deca iz komšiluka”, “Ima nas”, a mislim da su najžešće šutke bile uz pesme “Punk’s not dead”, “U magnovenju”, “Voz”, “Petra”, “Cipjonka”… mada je centralni deo sale gotovo celo veče bio u nekoj nežnoj gurki. Tokom pesme “Ne trebam nikome” hipnotisao me je simpatični par koji je tako strastveno pevao reči pesme, okrenuti jedno ka drugom. Kada je došlo do dela “ne trebam nikome, srećan sam ovako sam”, on je odmahivao glavom i nije joj dozvoljavao da peva zatvarajući joj usta poljubcima, dok se ona smejala i šarmantno ga izbegavala (zapravo su bili baš simpatični, ne iritantni i nametljivi kao ljudi koji se ljube po autobusima). Mnogo puta je Golub puštao publiku samu da peva uz njegovu malu pomoć, a masa je prihvatala izazov i lumpovala i uz “Na ivici”, “Nagrada”, “Pečenja i rakije”, “Privatni rat”, “Sam – phone – glas”… Zabavila me je činjenica da je pesma “Splet okolnosti” svirana posle ponoći, kada je zapravo počeo Uskrs, a reči refrena glase “Pokoljen, odbačen, ostavljen, neshvaćen, pogrešno tumačen, kao Isus razapet. Poslušan, pokoran, podoban, nateran da zavolim osećaj da ne želim da vaskrsnem”…

O Golubu i ostatku ekipe mislim da nema potrebe mnogo da pričam, oni koji su posetili neki njihov koncert znaju kakvu fantastičnu, buntovnu energiju šire i koliko daju sebe kroz sve to, a onima koji nisu nikada bili, želim da priušte sebi to zadovoljstvo, da se zamisle nad rečima koje opisuju probleme društva, današnjice u kojoj živimo i njihovim smislom (povezala bih ovu priču sa prethodnim, Sarinim postom o superherojima https://sektora6.wordpress.com/2016/05/02/u-opasnosti/ ) i uživaju u brzom i tvrdom ritmu. Ako se dobro sećam, koncert su završili njihovom verzijom pesme “Tamara”, nakon specifičnog vraćanja na bis.

Puni elana i života, prihvatili smo poziv na još jedno piće u jedinom lokalnom klubu koji radi duže od 1 posle ponoći. Atmosfera je bila sjajna. Sastav je svirao fantastičan džez. Nismo se dugo zadržali, pomalo smo bili na izmaku snage, a čekao nas je put do Beograda. Oprostili smo se od drugara, ne skrivajući obostranu radost što smo spletom okolnosti naleteli jedni na druge.

U povratku kući, uživali smo uz zvuke Goblina i pesme koje nisu uspele da stanu u tih par sati repertoara. Među njima i moja omiljena, s kojom vas ostavljam da se malo zamislite “Pomeraj svoje telo, živi­; igraj neku igru, ne boj se ničeg. Voli da voliš, mrzi da mrziš; ostavi neki trag i nestani tiho. Glavom u zid, telom u rupu, duhom u raj, primer za sve. Ljubav me vodi, mržnja me diže; umem da letim, brinem za sve. Postoji loše vreme i loše priče; o, kako dođu tako i odu, a ti – Voli da voliš, mrzi da mrziš; ostavi neki trag i nestani tiho.”

Tekst napisala Irena Živković

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s